Tokata i fuga u d-molu

Kako je lepo biti glumac! Mora da je fantastičan osećaj stati na daskama scene posle uspešnog filma i slušati ovacije i povike divljenja. Da ti ti ljudi zbog kojih i radiš svoj posao odaju počast za uspešno odrađen posao... Poseta ovogodišnjim Filmskim susretima navela me je na ovakvo razmišljanje, skoro da sam mogla da dotaknem taj njihov ponos koji se širio pozornicom...

Razmišljala sam koliko bi bilo kul poznavati lično nekog od tih glumaca i imati priliku da sediš pored takve jedne kreativne i harizmatične osobe. Nekako sam uvek smatrala da su glumci izuzetno harizmatični, inače ne bi privlačili toliki broj ljudi oko sebe. Da se nađeš u društvu tih izuzetnih ljudi... Izgledaju kao mala zajednica, jedna velika porodica sličnih, a ipak drugačijih od ostalih ljudi.  Mora da je divno! Uvek sam mislila da je u takvoj jednoj "porodici" moje mesto i da mora da je velika počast zaslužiti ga.

Zamisli kako bi čarobno bilo da sam živela u to vreme kada su se rađali svi ti veliki pisci, da sam bila deo te boemštine, te porodice koja se okupljala  po kafanama, i stvarala. Nedavno sam saznala da je prva takva kafana gde su se okupljala naša velika imena bila "Dardaneli", u Beogradu. Nešto me je uvek privlačilo tamo gore, uvek sam htela da živim tamo, to je bio centar srpske književnosti. Naravno, pisaca ima u svim krajevima, ali tamo se magija realizuje. Kakva bi to počast bila! I niko tu ne bi mislio da sam čudna. I niko se tu ne bi pitao zašto ćutim. Znao bi da u tom trenutku stvaram... 

 Nije bitno što postoje drugi pesnici. Bitno je da ti znaš da postoje drugi svetovi. Mnogo njih. Jedan može biti i samo tvoj. Jednog dana će svi znati za moj svet. I na njemu će učiti. JA ću učiti te mlađe čudake. I svi će mi odavati počast, neće mi se rugati. Jednog dana ću ja drugima da prodajem svetove. Ne... ne "prodajem"... poklanjam! I toga dana ću ja da diktiram pravila. Niko više neće meni reći da to nije ispravno, da grešim, gde da stavim zarez, gde tačku... Niko više neće meni ograničavati umetničku slobodu i govoriti mi o nekim pravilima; PRAVILO JE TO DA PRAVILA NEMA! Ne može niko da mene da menja, to je samo moje pravo! I staviću tri tačke tamo gde svi misle da ne treba... Đura Jakšić nije stavljao znake interpunkcije u svojim pesmama, jer nije umeo da ih upotrebi, već su to radili drugi ljudi pri štampanju. U mnogim pesmama Vaska Pope ni nema znakova interpunkcije. A ipak su oni veliki pisci. Neki nisu ni završili škole, neki su završili neke sasvim desete.. I to nije prepreka! Mogu da studiram godinama, mogu i da ne završim fakultet, ali niko, NIKO mi neće oduzeti to pravo da uživam u upoznavanju književnosti, isto kao što niko ne može da mi zabrani da  stvaram druge svetove.

Jedno vreme sam imala plan kako da sve to ostvarim. Pošto je većina pisaca bila ispred svog vremena, i pošto su prvo morali da umru da bi ih svet priznao, imala sam plan da ostavim svoja najbolja dela i tragično preminem, koliko god to bolesno zvučalo. Današnji svet se proslavlja suzama, očigledno, i stiče nešto veličajući nesreće. A onda sam shvatila da je ne mogu da odem odavde, a da pre toga ne uradim nešto za čovečanstvo, ne mogu da sve prepustim slučaju. Moram da znam da sam sve pokušala da uradim za tako nešto, da sam dala sve od sebe, celu sebe, i ostavila svet za nijansu boljim nego što je bio. Zato ću jednog dana ja stajati na toj pozornici i primiti počast za sav mukotrpni rad. I tog dana će moj život dobiti smisao koji toliko tražim... Taj dan će biti dan mog rođenja i moje velike pobede! :)