Planovi za duboku starost
Shvatila sam da ću verovatno da ostanem sama na konačnom kraju. I nije mi bila potrebna armija psihijatara da mi to kaže. Jednostavno, računica je jasna.
Ako i poverujem u postojanje više života i duše kao zasebnog pojma, kako sam pročitala nedavno, moja srodna duša, moja pololvina se neće pojaviti. Ispada da je ona već oko mene, jer kao putujemo zajedno. Sada ona može biti u bilo kom meni bliskom čoveku, a ja i pretpostavljam gde je, pa je jedino žalosno iz cele te priče što ne mogu da opštim sa tom osobom, ha-ha!
Rizikujem da zvučim morbidno, ali onda jedino što mi preostaje jeste da isplaniram svoj završetak, moj teatralni odlazak sa ovog sveta! Možda ne mogu da biram rođenje, ali mogu smrt. Ako se moji prvobitni planovi izjalove (neću sad o njima, prilično su bolesni), onda ću lepo da prodam svu svoju imovinu, podignem još kredite ako je to moguće i uplatim sebi najluksuzniji starački dom u svetu da bar udobno i hedonistički skončam svoj život. Uplatim lepo tamo koliko imam, nestanem bez traga odavde da niko ne može da me nađe, ni da se otima o moju zaostavštinu, i osetim delić tog raja, pošto pretpostavljam da tamo gore neće to da me dočeka. A ako ne umrem prirodnom smrću dok mi ne nestane para, onda svoju smrt obavijem velom misterije i presudim sebi. Mogu valjda da umrem kako ja želim, kad nisam mogla da živim kako sam htela..
Brine me jedino još kako da me sahrane. S jedne strane, ne bih volela da me zakopavaju 2 metra ispod zemlje, jer ne volim groblja niti skučene prostore. A s druge strane, nisam sigurna koliko bih volela da me kremiraju. Nekako ti se briše postojanje, tek tako... Mada je ovo drugo više u skladu sa mojim planom. Ko zna, možda do tada smisle i neki novi metod sahranjivanja, neki zabavniji i prihvatljiviji... Naravno, ako me pre toga neko ne prijavi kao psihijatrijski slučaj :)
